Godine 1924., čuveni britanski bankar koji je postao avanturista, F.A. Mičel-Hedžis (F. A. Mitchell-Hedges) predvodi ekspediciju duboko u džunglu centralne Amerike, sve do Britanskog Hondurasa (danas Belize). Misija mu je bila da pronađe dokaze o izgubljenom kontinentu Atlantidi. Ali, Mičel-Hedžisova usvojena ćerka Ana dolazi do otkrića po kome je ovaj pohod postao poznat. Na Anin 17. rođendan, dok su Mičel-Hedžis i njegova ekipa iskopavali drevne ruševine majanskog hrama u Lubantunu, Ana je primetila da neki predmet sija u zemlji ispod srušenog oltara: predivna isklesana ljudska lobanja, vešto obrađena iz jednog komada providnog kvarcnog kristala.

Kada je prvi put dotakla predmet, Ana je rekla da je osetila nešto čudno. I svaki put kad bi stavila lobanju noću pored kreveta, govorila je kako je sanjala o majanskim Indijancima koji su živeli hiljadama godina pre, o njihovom svakodnevnom životu i ritualima prinošenja žrtava. Po priči nekolicine preostalih Indijanaca u toj oblasti, govorila je, lobanju je koristio visoki sveštenik kako bi udovoljio smrti. Njen otac je pretpostavio da je lobanja stara oko 3600 godina i nazvao je Lobanja strašnog suda, zbog njenih naprirodnih moći i nesreće koju je donosila onima koji su je držali.

Novosti o izvanrednom otkriću izazivaju senzaciju u svetu umetnosti i antikviteta. Ubrzo su se pojavile još neke kristalne lobanje, koje su našle put do muzeja širom sveta, dok su druge završile u privatnim zbirkama. Spekulacije o poreklu ovih pronalazaka idu veoma daleko. Neki smatraju da je lobanja relikvija iz Atlantide i da su je izradili vanzemaljci. Vernici ostaju pri mišljenju da su to matrice koje zrače energiju i imaju moć da bace čini, prizivaju duhove, leče i predskazuju budućnost.

Broj 13 se pojavljuje u mnogim hipotezama. Jedna takva teorija tvrdi da je lobanju ostavilo društvo koje je živelo u samom središtu Zemlje, i da je 13 'glavnih lobanja' čuvalo istoriju ovih ljudi. Drugi teoretišu da svaka od 13 glavnih lobanja poseduje specifične moći, i da okupljanje svih 13 može da učini da ove moći budu dostupne svakome.

Druge lobanje, koje su postale poznate nakon Mičel-Hedžisove, su mnogo stilizovanije strukture. Tu je i par lobanja – poznatih kao Britanska kristalna lobanja i Pariska kristalna lobanja – koje su izložene u Muzeju čovečanstva u Londonu i Muzeju čoveka u Parizu. Drugi par čuvenih lobanja – majanska kristalna lobanja i lobanja od ametista – u Sjedinjene Države donose majanski sveštenici. Dve veoma poznate lobanje u privatnim kolekcijama nazvane su 'Maks' i 'E.T.'

Međutim, do današnjih dana Mičel-Hedžisova lobanja – teška oko 10kg, visoka oko 13cm, duga 18cm i 13cm široka – ostaje najpoznatija od svih. Godine 1970., Mičel-Hedžisova porodica je pozajmila lobanju na testiranje laboratoriji kompanije Hjulit Pakard (Hewlett Packard - HP) – vodećoj u oblasti istraživanja kristala sa sedištem u Santa Klari u Kaliforniji. Testiranje je dovelo do nekih iznenađujućih otkrića. Istraživači su saznali da je lobanja modelovana suprotno prirodnoj osi kristala. Moderni skulptori kristala uvek uzimaju u obzir osu, ili orjentaciju molekularne simetrije kristala, jer klesanje 'protiv zrna' dovodi do razbijanja kristala – čak i uz korišćenje lasera i drugih visoko razvijenih tehnoloških metoda.

Zanimljivo je i to što HP nije mogao ni pod mikroskopom da pronađe ogrebotine koje su tipične za klesanje metalnim instrumentima. Ovo je Dorlanda dovelo do hipoteze da je lobanja obrađivana dijamantima, a da su detalji obrađivani rastvorom silikona i vode – za šta bi čoveku bilo potrebno 300 godina kako bi završio čitav posao. Dorland je takođe tvrdio da lobanja potiče iz Atlantide i da su je po svetu nosili Templari, tokom krstaških pohoda. Međutim, nema dokaza koji potkrepljuju njegove tvrdnje, pa neki autoriteti tvrde da je Mičel-Hedžis lobanju kupio na aukciji u Sodebiju u Londonu 1943. – što je potkrepljeno dokumentima u Britanskom muzeju. To objašnjava razlog zbog kog Mičel-Hedžis pre 1943. nije govorio o lobanji, iako je tvrdio da ju je Ana pronašla 20 godina ranije. Tvrdio je da je on, u stvari, otkupio lobanju pošto je ostavio prijatelju na čuvanje, koji je dao kod Sodebija na prodaju.

Postoje izvesne sumnje da su testovi u Hjulit Pakardu uopšte obavljeni, pošto u kompaniji nema dokaza da su izvedeni. Sem toga, kasniji testovi su odredili da je lobanja isklesana u 19. veku korišćenjem juvelirskih alata, što je pretkolumbijsko poreklo još više dovelo u pitanje.

Ali Ana Mičel-Hedžis, koja je posedovala lobanju do svoje smrti 2007., u 100. godini, stajala je čvrsto uz priču svog oca i odano podržavala one koji su bili ubeđeni da kristalna lobanja poseduje važne mistične moći.

14.05.2008